#pola ljubavi

[bojesvemira]

Oskrnavljenosti

Kada mi je Biserka pričala o tim pucanjima struna, zamišljala sam to kao nešto što malo pukne i zacijeli. Ne baš ovako, svaki put kažem ma mora da su mi pukle strune. Moj bordeline ne znam odakle više izlazi iz mene, ne dozvoljava mi da budem srećna. Uništili ste me, svi vi koji njanjate u mom koferu ljubavi. Sa sedamnaest sam dala tijelo osobi kojoj je bilo bitnije izaći ludovati i voljeti hemiju u nosu, koja je govorila da sam čudna jer volim gorke čajeve, čitam poezije i uzgajam suncokrete. Koja nije razumijela čari one curice u meni, koja je tako mnogo htjela da odrastem iako to nikada nije priznavala. Druga mi je ipak sa devetnaest oskrnavila tijelo, ostavljajući po meni grube tragove na koje sam normalno bila navučena i htjela sam još jer je moj um zakljičio da je to normalna stvar, stalno smo se vraćali jedno drugom unazad par godina misleći da nas Bog spaja i da možemo probati ljubav, no samo je to želja za dodirima tijela i fizičkim grubim dodirima, i možda trunku nade da zaista pripadamo nekome. A treća? Treća mi je oskrnavila dušu, sve sam joj dala ono što sam imala. Od njih sviju sam je najviše voljela, zapamtila sam koliko ima benova i u kojem smjeru joj raste zanoktica na palcu, pričala sam joj priču o lenjivcu i o ženi u bijelom koja nosi leptira u grudima. Pisala sam joj poeziju i čisti ruku davala da pije iz nje, dok me nije počela čupati strune svojim mislima, u isto vrijeme voljeti me i grubo me satirati, plašila sam se da ne izgubimo ljubav pa sa otišla. Uvijek sam smatrala da možeš nekoga voljeti iz daleka, zapalila sam kuću koju sam najviše voljela da bi ljubav preživjela. Jedna ljubav mi je oskrnavila detinjstvo, druga mi je oskrnavila tijelo, treća dušu. Sada si ti na redu šta ćeš prvo da mi oskrnaviš, jer sam i onako pola čovjeka koji hoda strazom mira pokušavajući pronači čistu vodu, a ne shvata da hoda uzaludno jer su svi njegovi izvori presušili. Pomozi mi!

[mind-over-looks]

Neću ništa napola. Šta je pola pjesme, pola priče, pola istine, pola laži, pola povjerenja, pola prijateljstva, pola zagrljaja, pola ljubavi? Ako dajem sve, onda sve i tražim.

- Nura Bazdulj - Hubijar

[emotivaaac]

‎- Da ti samo znaš, koliko mi je ovaj današnji dan odvratan.Od jučer me neka jeza hvata.Ti i tvoj neočekivani poziv.Ne znam ni otkud ti moj broj.Svejedno, da te ne lažem, jer, jesam, prodrhtao sam.Ruke mi se skupile, puštam da zvoni još malo, pa još malo, sebi da dođem.Da, kad ti se javim, da ne zvučim kao čovjek, koji ima neku slabost.Prva i jedina si od njih.

Iskren da ti budem, sklapao sam već u glavi neku nadu za nas.Znam.Znaš i ti sama.Bilo je svega i svačega.Ponajviše nekih gluposti, djela iz afekta, koje nas, eto, mic po mic, skroz odvojiše.

Glava kaže, past' će pomirenje.Grom ju ne ubio, nikad nije znala da bude u pravu.Pamet mi je vazda u srcu bila.

"..koliko ti to treba da se javiš, čovječe?"

"..šta ćeš, zablokirao..

Vidim tvoj broj, pa me iznenadilo.

Nego, mogu li da ti kažem sad nešto, čiste glave onako?

Da saslušaš do kraja, da ne spustiš poslije pola priče?"

"Ne brini, slušam.Reci?"

"Gledaj, znam kako je s nama završilo, ali osjećam da nikad nije kraja bilo.Od inata, pa do prevrtanja grada.Dotle smo znali ići.Valjda je, majku mu, nešto sve i značilo.Valjda su, ti neki, naši, nazovimo ih, zajednički - skupljeni osmijesi, značili.Valjda je bilo nečega, da je na ljubav ličilo.

Bila si mi sve, k'o što si i njemu bila.Od osobe, što od malih nogu znadoh, do jaranice, pa do prve, 'nako, ozbiljnije strasti."

" A žena?

To ti nisam stigla biti.

Zbog toga sam i odlučila da te pozovem.

Ja se udajem ove subote.Znači, dvanaestog je vjenčanje.

Pa, mislila sam, nismo dušmani, pobogu.Šta je bilo, bilo je.Morala sam krenuti dalje.

Jesi slobodan tada, hoćeš mi uspjeti doći?

Voljela bih, najiskrenije, da se pojaviš tamo.

Mislim da smo koliko toliko ljudi, pa da možemo zajedno nazdraviti.Zapjevati i zaboraviti tu prošlost."

Poklopio sam ti, znam.Ali, tog trenutka sam samo mislio na:

"..Neću moći, izvini.

Imao sam smrtni slučaj."

Toliko o ljubavi i smrti na jedan dan.Šugavi dvanaesti, u životu mi sreću nije donio.Neće ni sad.

I jučer sam, eto, umr'o.U subotu 'proslavljam'.

Lakše bih preživio da sam od nekog drugog čuo.Ja sam, Lelo, tvoje vjenčanje, skroz drugačije zamišljao.

Bila si neko, s kim sam mogao svakom strahu, strah u kosti utjerati.

#emotivaaac

[osjetimojubol]

Draga gospođico I,

U ovom “pismu” želim da odgovorim na sva vaša pitanja, neka ih cijeli svijet vidi jer kad smo šetali kući tu zadnju noć kao da je cijeli svijet bio naš gledaoc. Plišanci, sestrin i moj su još uvijek kod nas te čak i svi privjesci. Ne znam kako i zašto ali mi je drago pogledati ih i vidjeti tu stranu mene. Drago mi vas je bilo vidjeti u haremu tek da vidim kako ste i šta radite ali mi je bilo krivo kada ste glavu okrenuli od mene kada ste sa “prijateljicama” hodale gradom. Pazite s kim se družite gospođice, neki kažu da ste sve četiri, izvinite što moram uporijebiti ovu riječ “retardirane”. Molim vas, pazite. Nikada nisam bio kukavica i iskreno lagao sam samo oko sitnica, oko onoga na šta se ne bi naljutili. Vidim i dalje pišete o onoj vašoj prvoj ljubavi ali ipak kažete da se zamaram oko pogrešnih ljudi, kako to? Nemojte misliti da sam ljut ili nešto samo sam vas uhvatio u laži po ko zna koji put ali i ovaj, vjerovatno zadnji put ću to staviti negdje u pozadinu mozga tek onako da se nekada probudi kada želim spavati. Gospođico, znate li da nisam mogao spavati evo jučer je bio tačno mjesec, spavao sam onoliko koliko mi je bilo potrebno. Nadam se da ću večeras lakše zaspati, ipak ste mi odgovorili na večinu pitanja i hvala vam na tome. Nisam bio pri sebi i da vam iskren budem nisam čitao tu svetu knjigu koju ste mi dali. Izvinite što sam pojeo onu čokoladu (od tolikog nespavanja ogladnim ponekada). Kao što sam rekao u prošloj pjesmi planiram studirati (iznenadili ste se zar ne?). Mislim da ponovo (hvala Bogu) imam ljude oko sebe kojima mogu vjerovati, ali znate mene, samom sebi ne vjerujem pa ne mogu ni njima ali pokušavam. Svaki dan sam u onom istom kafiću i uvijek hoću naručiti nešto ljuto ili pak bilo koji alkohol ali uvijek izgovorim “može kafica”. Franz Kafka mi je najdraži pisac, moram pročitati i “Pisma ocu”, Vi ste mi to preporučili. Nadam se da sam bar na pola pitanja odgovorio, pitajte opet ako Vam nešto nije jasno. Hvala za sve.

Vaš.

[lifeinbooks]

Poslije kraja ljubavi... Ideš dalje. S pola srca, ali mnogo pametnije. Hrabrije.

[pogledomdosrzi]

Ljubavni zastoj

Negdje između 44 glasovne

U kojima sam prepričavala naš prvi izlazak

I uporno govorila

"Joj jest mi bilo lijepo"

I priče gdje sam tebi objašnjavala

Kako si moja iz dubinskog pristaništa duše

Sigurna luka

Negdje između pomisli

Kako bi meni stajala tvoja jakna

Do nošenja tvoje trenerke na tjelesnom

Negdje između možda bi moglo da uspije

I ne dam da nam ne uspije

Dok sjedimo na podu tvoje garaže

Na starim kartonima

Razglabajući svašta nešto

Što samo ti zidovi će čut

I ni jedni drugi

Između jedne subote kad sam dala

Još jednu šansu ljubavi

Te neke daleko više sedmica naredne

Kad sam osjetila

Koliko sam se zapravo zaljubila

Nekad davno to je tako nemoguće djelovalo

A sad je tako realno

Sad je

Toliko opipljivo

U mom srcu kad poskoči svaki put

Čim te vidi u masi

U mojoj duši kad spava dječijim snom

Kao što nije smjelo ni sa kim drugim

U mom umu što se zanosi

I prenosi

Na neke nesagledive poljane

Kao kiša u ljetno predvečerje

Natapa zemlju i travu

Uzgaja raznoliko bilje

Podstiče opojne mirise

U mojim dlanovima

Što znaju da pripadaju nečemu

Tek onda kada miluju tvoju kožu

Šta ima strah da kvari

Kada počinje biće bez glasa da viče

Kako se opet zaljubilo

Prosto

Lako

Tačno jasno koliko je zapravo bilo suđeno

Da baš tada

Nadođe jedan čitav okean emocija

I ništa takvu zaljubljenost ne može opisati

Kamoli dočarati

Kada ljubav sjedi nekoliko centimetara

Ispred tebe

Raširenih ruku da možeš stati u naručje

Otkopčane košulje do pola

Da možeš naći skriveni putokaz

Kako bi se moglo pod kožu

Ljubavi zavući

I ljubav priča jezikom koji ne želim

Da iko drugi sem mene razumije

Govori mi riječi

Na način

Glasom

Tonom

Govori mi tako da se ne mogu odlučiti

Dal' da ga slušam

Upijam riječi njegove kao da su zadnje

Koje ću ikad moći čuti

Ili da ga gledam

Kao da ću istog trena zauvijek zažmiriti

Tako predivnog

Jao živote

Kako da dokučim rješenje

Ovoj muci

Kako da čujem i vidim istovremeno

Te mi ni malo ne pomogne

Kada osjetim njegove usne

Jer tada sve u životu prestaje

Što je ikad započelo mimo njega

Tada on nastaje

Opstaje onda kada je i miljama daleko

Ne znam šta se dešava oko mene

I ne želim da saznam

Zaista

Ruku na srce

Ni ne umijem

Da tada mislim i o čemu drugom

Kako da mislim

Kada na njegovim usnama

Razaznam sve i jednu zvijezdu

Što je ikad sijala u mojoj glavi

I ljubav mi kaže

Da ne bi zažalio kada ni jednu drugu

Ne bi dodirnuo do kraja života

I ljubav grlim

Milujem

Ne dam mu da mi se ispusti iz ruku

Ljubav i ja se smijemo

Kao da smo tek došli na svijet

I spoznali šta je biti sretan

Posebice zaljubljen

Šta da radim sa sobom

Onda kad mi kaže

Da izgledam kao da bih mogla biti

Majka njegove djece

Kako ću da postupim

Ako mi duša eksplodira od sreće

Ljubav mi i kad se svađamo

Jasno i glasno

Govori

Da se zaljubio

Da ne želi da ne izgubi

I ja plačem od olakšanja

Plačem od ljubavi

Sreće i straha

Plačem kao dijete malo

Jer ne želim ni ja

Da njega izgubim

Ne znam kako ćemo

Sa ovih naših

Šesnaest i sedamnaest godina

Kuda ćemo

Šta ćemo

Ali oboje smo oduvijek željeli

Od madraca i bez posteljine i daski započeti

I oboje smo zaljubljeni

Do ušiju

I preko njih

Te ne znam za njega

Ali ja znam

Da se moj dječiji

Tinejdžerski san

Obistinio

Toliko realno

Kao što i tvoje ruke na mene

A moje na tebe

Mirišu

[brbljivica]

NEDELJA   

mrzim nedelju još od osnovne škole.  kad počne da odmiče popodne, kao da se spremam  da umrem.  zavera nenapisanih domaćih zadataka, navijanje  budilnika,  odlaganje večere, bolji život odmah nakon toga.  nedelja je neprihvatljiva.  tek tada se vidi prava priroda naših života malih  robova.  taj bol u stomaku, strepnja od ponedeljka.  očajnički se hvatamo za trenutke sreće koje    pokidamo  od siline stiska.  nedelja je kratki pregled života.  i svaki put je bila nedelja kada smo to radili  i vidi u šta se život pretvorio.  ustajem s mučninom. žedna sam.  uvek zaboravim da se nalivam vodom kad pijem.  nisam sigurna tačno zašto pijem  znam da imam dobar razlog.  potrebna mi je uteha, a osim alkohola i crkve je  niko ne nudi danas.  crkva je neprihvatljiva.  pitam se kako sam i dalje živa ovde, kako je iko  živ.   

pokušavam da napravim doručak, ali odustajem.  pokušavam da osmislim budućnost,  ali osećam strah kao prvi put kad sam gledala noć  veštica.  mislim na prošlost,  i tužna sam kao prvi put kad sam gledala čoveka  slona.  a u sadašnjosti, spremam se za glasanje.  nada kaže ljudima da mogu da biraju.  da li su nada i samoobmana oduvek bile sinonimi.  do koštane srži ne osećam ništa dobro naspram  sadašnjosti, prošlosti, budućnosti.  sve mislim kako su nas drugačije učili.  napolju je kiša, čekam da stane   

pet popodne je, ima li uopšte smisla da idem  ionako je sve unapred izgubljeno  u pola sedam sedim na dvosedu u gumenim  čizmama i jakni  i pitam se šta treba činiti  vruće mi je pa ipak izlazim  uzimam olovku od kuće  ne volim one ispipane.  kisnem zaokružujem nešto kisnem ulazim u stan  dugo perem ruke  šćućurim se na dvosedu i čekam da sve prođe  nikad ne prolazi pa ustajem i spremam kasnu  večeru  jutro posle izbora   

novi dan sviće  ne znam kome i zbog čega  o kakvim izborima uopšte pričamo  nije mi dobro od ove iluzije konstantnog kretanja  pa mi jedva i dišemo a sigurno se ne pomeramo  hoću kući samo hoću kući  a to je s tobom  potrebno mi je uputstvo za korišćenje neupotrebljivog života  neupotrebljive ljubavi  uputstvo za podnošenje života, sve po stavkama,  svaki korak.  moja zakržljala stopala ne znaju samostalno da  hodaju.   

puštanje zvuka mora s jutjuba dok zamišljam da  smo tamo  najtužnija je stvar koju sam ikad uradila.   

Ljubavna pisma Guglu - Ognjenka Lakićević

[ti-i-ja-mozda-nekada]

Ponikana Teinom novom pjesmom "naivčina" odlučih da napišem ovaj post u kojem se nadam da će se malo djevojaka/žena pronaći, jer sve ostalo bi bilo totalni promašaj za ženski rod, čovječanstvo.. Zaslužujemo više od onoga što smo imale ili imamo sada.

Za početak da li možete da zamislite jednu savršenu vezu, gdje se u potpunosti slažete, razumijete sa pola riječi, živite bajku svog života, a on je sve ono što ste oduvijek željeli, tražili čitavog života? Zamislili ste je. Želite takvo nešto. Vrijeme je da vam ispričam svoju priču. Priču čiji kraj još uvijek nećete saznati. Ali, saznat ćete neke druge stvari, puno vrijednije od toga gdje vam kraj više neće ni biti bitan.

Kao i sve ljubavne priče, početak je iznenadan, nenadan, ma neobjašnjiv, jer jednostavno ne postoje riječi koje bi opisale zašto se sve tako moralo desiti i kako.

U jednom trenutku života vi ste osoba koja je psihički potonula zbog životnih situacija za koje mislite da nikad bolje neće biti i da jednostavno nade za bolje sutra nema. Pokušavate iznova da se mirite s tim, da nazor tjerate neki život, mijenjate sebe fizički, ponovo ste osoba koja odjednom želi da se dotjeruje, hoda, izlazi, znate taj važni vizuelni dio sreće, a unutra krš i lom. Povjerenja nema, ljubavi još manje. Sve je od danas do sutra, totalno nebitno, nezainteresovano, svaki dan je isti, ništa novo se ne dešava, vi se više čak i ne trudite da bude nešto drugačije. Izgubili ste vi i vjeru u ljubav, osjećaj da vam je stalo do nekoga, da nekoga volite, jer su vas toliko puta razočarali da ste na taj dio svog života postali imuni.

I odjednom, neki đavo vama mira ne da, mi to danas mnogi zovemo sudbinom, jer šta bi drugo moglo biti već.

Pojavljuje se on. Kao što rekoh već iznenada, nenadano. Doduše, ne primjećujem ga odmah, jer kao što rekoh taj osjećaj nezainteresovanosti je tada dominatan da vam je svejedno ko vas gleda, piše, jer sve riječi rečene tada ne dopiru do vas. I onda se odjednom desi da vam dođe ta faza neke nervoze kada sami sebe ne podnosite a ne nečiju pažnju u tom trenutku. I kao što obično biva to se slomi na tim "nedužnim". Bio je uporan od prvog dana, istina, primjetila sam da je uporan, da piše i baš to je bio povod da tu nervozu izbacim na njega. Jer zašto on meni uopšte piše? Šta će on meni ponuditi? Sve već viđeno odavno.

Od toga dana počinje naša priča. Dan po dan, noć po noć, svakodnevno. I znate, desi se to, da niste ni svjesni, koliko vam je ta osoba ušla pod kožu nesvjesno. Zaljubili ste se vi već odavno. Gotova je to stvar. To povjerenje koje ste stekli u njega, u svaku njegovu riječ, ma niste vi to nikad osjetili u životu, jednostavno to je to, onaj pravi kojeg ste čekali cijelog svog života. Ni ne pomišljate da provjerite neku njegovu riječ, jer istina je to znate, drugačije je nemoguće. I živite tako dan za danom.

Iako ste rekli da veza na daljinu nije nešto što bi vi sebi dopustili - ovaj put ste se upustili u to, jer jednostavno jače je to od vas. Prošlo je već dosta vremena, razgovora, pa i godina, vi ne sumnjate sve je savršeno, čak imate neke svoje planove o budućnosti, životu...

I kad god mislite da u životu ne može da bude loše, život se potrudi da vas demantuje.

Sada ste već zaljubljeni, volite tu osobu, ne možete bez nje da zamislite ništa i onda.... Paaaffff..

Povjerenje se lomi kao da je od stakla, ona bajka sa početka počinje da dobiva jednu drugu dimenziju, drugu stranu priče...

Nekada nas život navede na put da bi počeli da tragamo, a svako ko traga za nečim on to na kraju i nađe..

Počelo je pravim snovima - svaku noć u san vam dolazi nešto zbog čega se budite uznemireni, osjećate neobjašnjivu tjeskobu i tada počinjete da preispitujete riječi, vraćate vrijeme unazad, film unazad... I počinjete da tražite...

Da li možete da pomislite da istina koja je bila na početku uopšte nije onakva kakva jeste.. Da zamislite da svaka rečenica izgovorena je zapravo suprotno od svega onoga što je rečeno..

Tada otkrivate drugu stranu osobe koju volite. Shvatate da vi u njegovom životu i niste imali ulogu istu čitavo vrijeme kao što on ima u vašem životu. Znate, bude tu svega... Laži, tajni, drugih osoba, čak i ljubavi. I onda se fatate za glavu u jednoj noći jer sve vam izgleda kao jedna ogromna laž za koju ne možete da vjerujete da se to dešava vama. Ne možete da vjerujete svojim očima.

Ne vjerujem ni dalje ako ćete iskreno. Da vam se desilo takvo nešto da ni u jednom trenutku niste imali potrebu da sumnjate u riječi te osobe jer toliko povjerenje je bilo dato njemu....

Pokušavate da saznate istinu, naravno kako obično biva, ne dolazite do nje lako, jer sve se krije, ne priznaje...

Radite to onda po svojim metodama i saznate sve. Da ste čitavo vrijeme bila osoba koja je skrivena od očiju javnosti, a uvjeravani u skroz druge riječi, da ste bili u jednom trenutku čak i jedna od mnogih, da je uvijek bila želja za nečim još pored vas... Osjećate se prljavo, izdano i odvratno. Jer nikada niste željeli da budete jedna od mnogih, a dali ste od sebe sve. Iskreno i od srca od starta.

Pokušavate da razgovarate o tim stvarima, jer ipak godine su iza vas, ali razgovora nema. Zašto? Ne znate. Nedostatak volje, nedostatak ljubavi ili straha od suočavanja sa istinom? Mislite li da je to fer prema nekome ko vam je dao srce na dlanu?

Shvatate situaciju. Nije to više ona bajka, sada je to stvarnost. Stvarnost da ste dali svoje povjerenje, a ostali da sjedite u istoj sobi sa sumnjom, nepovjerenjem, nepoštovanjem a možda i bez svega ostalog. Nema više onog osjećaja da vjerujete sve na prvu, vi sad čak i ne želite da vjerujete, vama je sad i očigledna istina laž.

Da li čovjek koji je dao svoje povjerenje nekome bez da razmisli da li ga zaslužuje, treba da dobije ovako nešto?

Jedan čovjek vas nauči lekciju. Života. Sve naizgled dobro ne mora da znači da je lijepo. Jer sve što se trudimo da bude lijepo, ispod sebe ima neku svoju priču. Stvar je samo da li ste vi dio te priče ili ne? Nekada mnogi nisu dio, jer su bili most do spasa, novog života, a neki jesu postali ali nisu više bili oni ljudi koji su nekada bili.

Sada za vas dragi moji ostaje pitanje života, da u svoja četiri zida razmislite kome dajete svoje povjerenje, šta ako ga izgubite u jednom trenutku, šta ako se bajka završi jednog dana ili odlučite da živite sa izgubljenim povjerenjem, da li ćete i dalje biti osoba koja je bila s početka ili ćete postati neko drugi, da li ćete se boriti za ono što osjećate ili ćete ipak otići još jednom sa izgubljenim povjerenjem u ljude i slomljenog srca?

Da li ćete poslije ljubavi koja vas je oživjela i ponovo slomila, moći da sastavite komade svog srca i nastavite da živite život? Šta ćete uraditi sa ljubavlju koju osjećate u sebi? I kakav život ćete živjeti bez osobe koja je bila vaš život? Da li će više ikada neko moći da bude vaš život, iskreno, sa povjerenjem, sa pravom ljubavi... Ili ćete ukoliko se odlučite otići, voljeti ljude onako kako su dosad voljeli vas, sa dozom nepoštovanja, izigranog povjerenja sa rečenicama punih laži......

Kako si me ranio

Tugu mi podvalio

Nisi se nimalo šalio

Na adresi piše mi

"Broj jedan naivčina"

Žena ostavljena, ničija...

Da si pravo muško ti

Nisam se ni nadala (nažalost jesam)

Takvog nisam još ni vidjela

Pusto žensko, prokleto

Ne vidi i ne čuje

I u muške laži vjeruje....

[blackkmoonlight]

5.2.23. // nedelja

I sada je 4:49 posle ponoći,

svira muzika u pozadini

i jedino što mi je u glavi

jeste kako me činiš srećnom

i koliko mi je čudno

kada je nekom zaista bitno

da si dobro.

Kad brine jesi umorna,

zaista ga zanima kako si provela dan

i po pet puta dnevno te pita da li te je prošla glava,

razmišlja jesi gladna

i hoćeš li možda palačinku.

Smeje se sa tobom,

grli te sa puno ljubavi i brige.

Prija mu što si luda i svoja,

zna sa tobom

iako si teška i komplikovana

i mrziš ceo svet.

Prihvata te čak i kad si samoj sebi neprihvatljiva.

Brine jesi spavala

i što si opet celu noć bila budna,

pa se probudi i javi u pola noći

da vidi da li si zaspala.

Pruža ti beskonačnu podršku,

mir i ljubav.

Prihvata te slobodnu i čudnu,

svojeglavu i napornu.

Deluje da neki ljudi

zaista umeju sa vama

čak i kada vi sami ne umete.

• • • • • • •

Drugačiji si,

znaš,

od svih ljudi ikada

činiš da se osećam posebno

iako sedimo u gužvi ljudi

gledamo odbojkašku utakmicu

pa čak i kad se čujemo.

Ne znam u čemu je stvar

i šta zaista znači sva ta tvoja drugačijost,

ali mi prija

i

jedino što želim

jeste da

potraje.

—

[anjaperovic]

Poslednji redovi

Neću ti više pisati jer mislim da će mi srce pući na komade ako još jednom pomislim na tebe. Sve sam ti oprostila, valjda ćeš i ti meni jednom ali to je to, od mene.

Ne mogu da volim onoga koji je mene davno zaboravio i da se gubim u redovima alternativne stvarnosti u kojima i ti patiš za nečim čega nije bilo. Mnogo godina sam tome posvetila ali sada stavljam tačku.

Sve i da sam bila zlikovac svake druge predstave, ovu sam igrala čisto, fer i bez jedne zle misli. Odavno nisam verovala u Boga ali sam se tako snažno molila za tebe, sa suzama u očima. I tada sam sebi sve oprostila, dok sam u crkvi imala samo jednu misao, da moj …… bude dobro.

Moja ljubav i vera u tebe bila je dovoljno jaka da poremeti sve vage razuma koje sam mislila da su potpuno poravnane.

Žao mi je što te puštam ali nije usledilo naglo i nepromišljeno. Duboko u sebi znam da u nekom drugom svemiru, gde nosimo ista imena i imamo iste oči, ništa nije bilo ovoliko teško i do sad smo odavno bili srećni. U tom drugom svemiru, ja nisam budna i uplakana u pola 4 ujutru već ti odavno spavam na grudima.

Mirna i spokojna.

Samo ja znam koliko sam želela da sve bude dobro a nikad nije bilo. Samo Bog zna koliko sam te juče volela a da ću sutra nemoćno da pokušavam da se borim sa time da u meni raste ljubav prema tebi proporcionalno tome koliko se ti udaljavaš.

Ja i dalje verujem da ima malo mesta pod suncem i za nas, ali ne naglas i svakako ne tebi pred očima. Nisam očajna ni slaba, samo iscrpljena i predugo usamljena. Mislim da ni sam nisi svestan težine mojih osećanja.

U svojoj duši izgradila sam nam čitave svetove a ti si ih hiljade porušio u svom umu, samo da zaboraviš sta smo bili. I nadam se da ti je sada lakše.

Molim se za tebe, sigurno ne poslednji put, ali neka bude makar hiljaditi od kraja, da uvek budeš srećan i voljen. I nemoj da budeš budalast kao što često jesi, pa da poveruješ da ti to ne zaslužuješ.

Nema čoveka u čijem srcu leži više ljubavi, u glavi više osmeha, u rukama nežnijeg dodira. Sam držiš sve konce života kao i ja svoje. Da li će te progutati bol ili napraviti od tebe heroja sopstvene tragedije, ti biraš. Molim te, biraj da budeš ono što jesi, najveći. Molim te nemoj da me izdaš i posustaneš. Samo ti i ja znamo da si ti nestvarno biće u ovom gradu punom ništavila.

Ti si rođen za velike stvari i stoti put, izvini, nisam bila dovoljno dobra da ih u tebi budim i podstičem. Premlada i glupava, nisam izbegla ni jednu prepreku koju mi je život podmetao.

Nadam se da ćeš pronaći sve za čime si tragao i žao mi je što nikada neću moći s ponosom da pričam o tebi drugima. A u meni je toliko ponosa i spokoja. Što me je jedan takav čovek voleo, makar i na tren.

Nikad neću zaboraviti da si mi jednom rekao “ja znam da mene moja Lo razume”. A nisi imao pojma koliko te razumem. Shvatala sam te kao da sam te izmislila unutar svoje duše. Ko zna koji je ovo život po redu da sam te volela kao da si me stvorio.

Za mene si najbolji za sva vremena, a sada zbogom.

S ljubavlju,

tvoja Lo

[adnaae]

Ni iz koje povrijeđenosti, nemoj nizati pogrešne izbore.

Ti si sanjar u oklopu. Tobože realnim razmišljanjima, logičnim postupcima nauštrb svega što osjećaš, kriješ ono što se uvijek vidi.

Živi bez potrebe da bilo šta dokazuješ, sahrani vlastiti inat, nemoj da te neko polovično ima.

Nemoj žrtvovati svoje ideje, talente, ono što ti hrani dušu. I uvijek postupaj pametno. Tako, da se osvrneš iza sebe i ne pronađeš niti jednu sitnicu koja bi te mogla zaboljeti. Ne mora niko znati, znat ćeš ti i znat će Onaj u čijoj je ruci tvoja duša.

Ti si sanjar. Sahrani vlastiti inat. Ne pružaj pola ljubavi. Ne pružaj ništa, ako nije cijelo.

Ni iz koje povrijeđenosti, nemoj nizati pogrešne izbore.

22. 2. 2023. | 11:23 (Sebi)

[zgubidna]

ako te iko slomi

to su te povredili

oni koji dišu plitko

čuvaju se za bolje udahe

nemoj nikad da imaš posla

s kukavicama

plašiće ih tvoja glasnoća, tvoja ljutnja,

kompleksnost tvoje predanosti,

jačina tvoje ljubavi, otvorenost

će doživljavati kao napad,

odbijaće ih svako očekivanje

nestalni, neodlučni momci

ne mogu ti ništa

samo pusti da iskrvariš do kraja

od njih

ja ću uvek biti tu

seti se

imaš još jedno srce

i rezervnu koštanu srž

i najvažnije

obećaj mi

da nikad nećeš voleti traljavo

nikad s pola srca

💘

[liminalnafaza]

osjećam udaljenost od same sebe. od vrijednosti koje grade moju dušu.

osjećam da trenutno nisam najbolja verzija sebe. da uvijek dozvolim sebi prepuštanje trenutku, bez preuzimanja odgovornosti. osjećam krivnju i tugu. i želju za nepostojanjem.

udaljena sam od iskazivanja emocija i misli. od pisanja, šetanja prirodom, ljubavi, crtanju. same sebe. onoga što volim i cijenim.

osjećam da trebam da preuzmem odgovornost prema onima koje cijenim i istinski volim. napravila sam grešku. ne samo jednu, već nekoliko. povrijedila sam osobu koju volim i sa kojom želim da provedem ovaj život. ova bol je možda bila potrebna, da me osvijesti, da me vrati u taj osjećaj ljubavi i želje. da me stavi u poziciju straha: straha od gubitka te prisutnosti i zajedništva.

oj, Univerzume, zao mi je. zelim da budem bolja i cisca, i da nikada nikoga ne vrijedjam. da ne dopustim egoizmu da vlada sa mnom. da uvijek pricam iz dubine srca, da su mi misli ciste i iskrene. da osjecam ljubav i samilost prema svima, a i prema samoj sebi.

-----------

toliko dugo nisam pisala. nalazim se opet na istocnom dijelu Berlina. pisem iz altbau sobe koja sada napokon ima improvizaciju kreveta. upravo je stigla poruka koju me strah otvoriti: ne znam da li sam napravila gresku. mogla sam preuzeti apartman za sebe, odabrala sam da ne radim nista povodom tog pitanja. sada sjedim u anksioznosti, i ne osjecam se dobro. poljubila sam svog flatmate-a u Nedjelju navecer. to je trajalo pola minute, i sada mi je dusa slomljena. kako da vjerujem samoj sebi? i kako da ocekujem od ikoga da vjeruje meni?

cini se da uvijek iznova iznevjerujem i sebe i njih. i njih i sebe. moje bice je puno ljubavi i zudnje za ljubavlju. ono daje i prima. vjerovatno i previse.

citava ova situacija je konfuzna. odlucujem da ne zivim u anksioznosti. odlucujem da napravim odluku za sebe.

[amarosa]

kupi mi nešto malo za pola godine ljubavi

[nagnamstajl]

Danica

Savij sebe u godinama

Koje svetle

To je sve što imam od tebe

I one krovove koji svetle

I misli u poslednjem trenutku, misli spretne

I snove gde te vidim, snovi gde te sretnem

Oh kako ne vidim slike koje pleteš

Daleko iza sna

Usnula, jedina i sva

Izgubljena i predivna

Baš ta

u moru nestala

Zbog ljubavi ustala

Od straha odustala

To je sve što imam od tebe

I one dane srećne i dane bez greške

I usne krvave, oči teške i greške, naše greške

I noći preduge, noći bez kraja

i noći teške do kraja

Da li znaš da ne umem sa se snadjem?

Da pronadjem put do raja

Kad te nadjem

Kao daljine duboko

u tvom oku

Čuo sam u snu

krv Tvoju duboku

Sliva se niz obalu

Sa odećom i organima

Nestaju ti budne stvari

Uspavana si danima

Svira ti na uvce

Mrtva si već po organima

Mrtvo je i sunce

Mrtvo sa mornarima

To je sve što umem rečima

Da objasnim

Jer blizu si

A nisi tu ni kad jesi

Gde si?

Jesi

Jer na autobuskoj

Stanici u dnu

Oni su negde krenuli

po zlu

Samo su još oni dobri

ostali tu

Preokreni me

Kao pesmu u snu

To je sve što imaš od mene

I one reči na vrhu cigarete, reči okrutne i preke

I poljupce zaledjene, poljupce daleke

Telo na pola puta do štete

I vatra

I misli koje polete preko vetra

I reči koje nikad ne odlete

kao reči koje ne izreknem

Snovi gde ih sretnem.

[leylaslittleworld]

bezdan

nisam vam mogla reći zašto noću bježim,

od svjetla velikog grada, loših novela, zimskih trgova i loših izbora.

nisam vam mogla reći

zašto noću ćutke u daljinu gledam i ko zna čemu se u ovoj ludoj glavi nadam.

Pomislim ponekad da sam samo za maštu stvorena, da ljubav nije moj separe i da su umjetnici nesretni.

Nesreća nas hrani, bol drži budnim, a suzama pišemo - tada jedino mozemo da dišemo

Sreća nije za nas, srećom zaboravimo na svijet mašte i bola

Ostanemo nasmijani i hodamo onako nebom - pola po pola

Koliko se sjećam..

Ne mogu vam ni reći zašto ga želim

ni koga želim

i kome se nadam

i znam, znam da ću opet da stradam.

Ne mogu vam reći zašto moje srce ljubavne zločince ne pamti

i zašto se svakom zločincu vrati.

Previse sam puta rekla da necu,

jos vise porekla,

a znate mene previse puta sam se o vatru opekla.

Nisam ljubavi dorasla

ni ulicnim klisejim

samo sam ostala da piljim u bezdan

da nikome se ne dam

da na ljubav vise i ne gledam

da bolu se predam

i da vam nikada ne kazem

zasto koga kako i da li cekam.

Bezdan.